Probuđena sam, tačnije, trgnuta iz tog sna u kom sam uživala...i još uvek ne znam gde se nalazim. Budila sam se i odlazila u svoje snove na isti način...
Probudili su me oni koji me zapravo i ne znaju...Nazovite me staromodnom, ali i dalje smatram da stisak ruke, pogled u oči i razmenuta koja živa reč je potrebna za upoznavanje sa nekim.
Za upoznavanje sa nekom osobom putem društvenih mreža moraš se zaista povezati sa tom osobom...i ne ide to sa svakom i sigurno da nije uvek tako.... Ne kažem da je nemoguće....već da je retkost.
Ono šta sam ja ceo život radila jeste da sam uglavnom pravila budalu od sebe. Da bi naučio nešto o šali, moraš se naučiti šaliti na svoj račun, a ja to radim manje-više uvek. I na dručtvenoj mreži i u realnom životu sa prijateljima. Al, eto nevolje, moraš me poznavati da bi to znao. Nikada nikoga nisam vređala, nikada nikoga nisam podcenjivala jer prosto nisam taj tip čoveka. Sve što je možda nekom i ličilo na to...je zajebancija i to od strane osobe koju taj neko ne zna.
Izgled je čudo! Izgled je kriv za sve jer imam facu kao da me boli ona stvar za sve, a zapravo sam vrlo nesigurna. Priznajem. Jesam. Nesigurna sam. I za sve što napravim tražim od bliskih osoba da mi potvrde da je to ok.
Ne volim kad neko, meni nepoznat, koristi krupne, zaista krupne reči. U tom slučaju želim da su bar tačne. Jer koliko god ja znam ko sam/šta sam....takve reči te dovode do preispitivanja, što je u prirodi svake odgovorne osobe, a to zaista jesam. Ali u masu slučajeva bih volela da nisam...i da okrenem glavu na drugu stranu, stavim prst u uvo i zviždim. Verujte, da bi me manje bolela glava.
Ali sva ta preispitivanja me dovode do jednog zaključka - čista si.
Ok.
Ali zašto se onda osećam kao govno?
Zašto me muče njih par koje ne znam, sa svojim komentarima, a nisam srećna zbog onih koji mi maltene svakodnevno šalju mailove da je super to što radim? Zašto kad svi znamo da ne možeš da se svidiš svima, niti ja to želim.
Imamo dobar i loš period života...loš, ne biramo sami, a lep se dogodi sam po sebi. Kroz jedan loš sam prošla....ustvari prolazim...izlazim iz njega. Nisam u svakom momenu bila najdivnija osoba na svetu. Bila sam negativna i depresivna. I znam da nisam bila dobro društvo uvek. Tada se čovek teže kontroliše...mozda sam velikim delom i ja kriva što me je jako bitna osoba....razbila....i sad skupljam...svaki deo sebe slomljenog.....Potrajaće. Jer ta osoba mi nije bila makar ko....već ceo jedan svet.
Stojim u tišini i nadam se novom vrtlogu...
Probudili su me oni koji me zapravo i ne znaju...Nazovite me staromodnom, ali i dalje smatram da stisak ruke, pogled u oči i razmenuta koja živa reč je potrebna za upoznavanje sa nekim.
Za upoznavanje sa nekom osobom putem društvenih mreža moraš se zaista povezati sa tom osobom...i ne ide to sa svakom i sigurno da nije uvek tako.... Ne kažem da je nemoguće....već da je retkost.
Ono šta sam ja ceo život radila jeste da sam uglavnom pravila budalu od sebe. Da bi naučio nešto o šali, moraš se naučiti šaliti na svoj račun, a ja to radim manje-više uvek. I na dručtvenoj mreži i u realnom životu sa prijateljima. Al, eto nevolje, moraš me poznavati da bi to znao. Nikada nikoga nisam vređala, nikada nikoga nisam podcenjivala jer prosto nisam taj tip čoveka. Sve što je možda nekom i ličilo na to...je zajebancija i to od strane osobe koju taj neko ne zna.
Izgled je čudo! Izgled je kriv za sve jer imam facu kao da me boli ona stvar za sve, a zapravo sam vrlo nesigurna. Priznajem. Jesam. Nesigurna sam. I za sve što napravim tražim od bliskih osoba da mi potvrde da je to ok.
Ne volim kad neko, meni nepoznat, koristi krupne, zaista krupne reči. U tom slučaju želim da su bar tačne. Jer koliko god ja znam ko sam/šta sam....takve reči te dovode do preispitivanja, što je u prirodi svake odgovorne osobe, a to zaista jesam. Ali u masu slučajeva bih volela da nisam...i da okrenem glavu na drugu stranu, stavim prst u uvo i zviždim. Verujte, da bi me manje bolela glava.
Ali sva ta preispitivanja me dovode do jednog zaključka - čista si.
Ok.
Ali zašto se onda osećam kao govno?
Zašto me muče njih par koje ne znam, sa svojim komentarima, a nisam srećna zbog onih koji mi maltene svakodnevno šalju mailove da je super to što radim? Zašto kad svi znamo da ne možeš da se svidiš svima, niti ja to želim.
Imamo dobar i loš period života...loš, ne biramo sami, a lep se dogodi sam po sebi. Kroz jedan loš sam prošla....ustvari prolazim...izlazim iz njega. Nisam u svakom momenu bila najdivnija osoba na svetu. Bila sam negativna i depresivna. I znam da nisam bila dobro društvo uvek. Tada se čovek teže kontroliše...mozda sam velikim delom i ja kriva što me je jako bitna osoba....razbila....i sad skupljam...svaki deo sebe slomljenog.....Potrajaće. Jer ta osoba mi nije bila makar ko....već ceo jedan svet.
Stojim u tišini i nadam se novom vrtlogu...
